Blog

Nikita Šestak

U svetlu nužnosti hvatanja u koštac sa svetom čija je jedino definitivno svojstvo upravo to da za nj skoro ništa nije definitivno svojstveno, postoji alarmirajuća potreba za skrupuloznim mišljenjem, kadrim da na vreme sustigne i razume promenljivost uslova sopstvenog postojanja. Ma koliko to izgledalo očigledno, važnost našeg diskursa – ključnog instrumenta za rešavanje čitavog niza problema koji, videćemo, ne poznaju nikakve, pa ni ljudske granice – mora se uvek iznova opravdavati i boriti za svoje mesto u društvenoj kakofoniji, gde dalekosežna, britka kritika postoji jedino u isticanju naše sopstvene kratkovidosti.

Gotovo uvek kada se reč povede o ekologiji, diskusija se implicitno postavlja u terminima imaginarijuma svetlosti, predrasudno uvažavajući da se radi o praksi koja je u samoj biti neproblematična i korisna za očuvanje prirodnog okoliša, u istoj meri u kojoj je presudna za dugoročni, održivi projekat ljudskog napretka. U praksi, ekolozi su često privilegovani nosioci statusa neupitnih dobrotvora, kojima je teško prigovoriti, pa makar na kocki bili najuži politički interesi. No, svetlost često ume biti zaslepljujuća, pogotovo kada se uzme u obzir da funkcionalnost ovakvog načina govora počiva na pretpostavci o postojanju nepremostive ontološke distance između „Čoveka“ i „Prirode“, koja  predstavlja dominantnu filozofsku vizuru i poprima regulatorni status u odnosu na ekološku misao. Tako, ne-ljudsko se postavlja i pojavljuje kao ono „Drugo“ – pasivno, ciklično ili inertno – do onog trenutka kada interventni impulsi, protežući se iz ljudske sfere, najčešće u funkciji instrumentalne ili konceptualne eksploatacije, ne izvrše prisilnu introjekciju u antropocentrični („čoveko-centrični“) registar, svega onog što se u njega ne može sa kategoričkom jednostavnošću svrstati.

Jednom engleskom filozofu, čijim javnim nastupima patina skomnosti pre pridaje draž nego što ih lišava izražajnosti, ovi, samo naizgled jeretički uvidi poslužili su kao povod za otvaranje novog, subverzivnog, ali intimnijeg poglavlja u našem odnosu sa okruženjem. Iz perspektive intelektualnog vidokruga, oblikovanog filozofijom dekonstrukcije, kritičkom teorijom i relativno nedavno formiranim pravcem tzv. „objektno-orijentisane ontologije“, Timoti Morton uspostavlja oblast tamne ekologije, u pokušaju preispitivanja okvira matične discipline. Prepoznajući u nasleđu engleskog literarnog romantizma plodno tle za modernu artikulaciju hiljadama godina starog poljoprivrednog („agrilogističkog“) modela odnosa sa ne-ljudskim okruženjem, koji niveliše svaku ekološku pojedinost i razliku u okviru homogenog pojma Prirode, on ističe paradoksalnost borbe njegovih predstavnika sa paklenom odrođenošću ljudskog života u Levijatanu industrijske metropole na prelazu iz 18. u 19. vek, kada je tehnološki optimizam bio tek u embrionalnoj fazi, a hladni automatizam mašine optuživan za odvajanje čoveka od neposrednosti kao esencijalnog aspekta ljudskog postojanja. Uprkos najboljoj nameri, pozivi ovih autora (Wordsworth, Keats i Shelly – da pomenemo samo neke od njih) na povratak jednostavnijem životu u Prirodi koji bi pogodovao duhovnoj obnovi čovečanstva, rezultirali su njenim postvarenjem, zahvaljujući kojem su danas predstavnici ne-ljudskog sveta tu, dostupni tek u onoj meri, u kojoj ih mi, ljudi, možemo uzeti, pokoriti, diviti im se izdaleka, uzorati, ubrati, pripitomiti, ili ih čak pokušati svim snagama razumeti i spasiti od sebe samih – bilo da smo predstavnici ekološke avangarde, ili samo članovi porodice, koji se voze izvan grada na zajednički izlet. Priroda, je, dakle, uvek izdvojena, ograđena od nas (ili tačnije, mi od nje) – nalazi se na nekoj udaljenosti od ljudskog sveta, bilo da je merimo u dohvatu ruke, prodornosti ideja, ili u kilometrima autoputa. Umesto da je implicitno pretpostavi kao glavni odnos koji utemeljuje celokupni savremeni diskurs, Mortonova tamna ekologija se bavi upravo preispitivanjem i ambivalentnim karakterom ove distance.

Iako na prvi pogled iscrpljena u jednostavnosti, koja perpetualno doliva ulje na vatru revizionističke nostalgije savremenih zagovornika „povratka Prirodi“, centralna odrednica ekologije je od početka obeležena elementom kompleksnosti i ambivalencije, koja je neodvojiva od njene uloge. Nije li, na kraju krajeva, apsolutno neupitno da Priroda najbolje obavlja svoju ključnu funkciju demarkacije čoveka od svakog spoljašnjeg, izvanljudskog elementa upravo u okvirima Antropocena – vremensko-prostornog kontinuuma globalizovanog sveta, koji karakteriše istorijski nezapažen nivo ljudske aktivnosti sa katastrofalnim posledicama, u potpunosti dostupan percepciji jedino u kondenzovanom obliku statističke evidencije? Ili, drugim rečima, nije li upravo Priroda – uz sastavni „idiotizam“ cikličnih sezonskih ritmova, vulgarnog, homogenog materijalizma i taksonomije, koji su ništa drugo do, u određenom smislu promašena, ljudska projekcija – fundamentalno najneophodnija društvena funkcija, u smislu da predstavlja eksternu potvrdu čovekovog postojanja i opravdanje za kontrolu nad ne-ljudskim svetom?

No, tu je i drugi pol – naličje prve neodređenosti, koji zaseca u najintimnije pore naše Čovečnosti, kada najednom čak i neupitnost identiteta sopstvenog tela i pripadnost „onom ljudskom“ bivaju poljuljani, uoči činjenice da koegzistiramo sa ne-ljudskim agensima na skalama kojih nismo ni svesni – ali, zbog toga ništa manje ključnih za naš opstanak (setimo se mnogih predstavnika ljudske mikroflore, npr. „dobrih bakterija“; ili pak, cijanofita, čija je fotosintetička aktivnost pre 2,5 milijardi godina odgovorna za nastanak molekularnog oblika kiseonika koji dišemo danas). Ovo zapažanje, da mi nikada nismo u potpunosti sami sebi identični, međutim, ne bi smelo da nas apsolvira odgovornosti za neibežnost ekološke katastrofe koja je, u jednom pogledu – nemojmo se zavaravati! – već došla, i možda zauvek usadila ljudsko znamenje u Zemaljsko tle. Naprotiv, postavljajući pred nas veoma odgovoran zadatak koji se neće rešiti sam od sebe, ili tek pukim palijativnim merama, ambivalentnost bi trebalo da nam pomogne da razvijemo jedan dublji senzibilitet za koegzistenciju sa ne-ljudima, oslobođen instrumentalnih i paternalističkih dispozicija, koja su u ovom istorijskom trenutku sveprožimajuće. Strahu od mraka postepeno mora ustupiti mesto olakšanje realizacije o neobičnom (weird) karakteru okoline u kojoj se nalazimo – od nje razdvojeni na jedan način, a opet joj neodvojivo blizu, na drugi.

Bilo kako bilo, ako nas tamna ekologija može nečemu naučiti, uslovi istovremenog postojanja na više ispresecanih nivoa – planetarnom, (pra)istorijskom, diskurzivnom, ili nekom od mnogih drugih –ne mogu biti zadovoljeni isključivo putem sveobuhvatne racionalnosti, kroz čije se pore oduvek probijaju mračne protivrečnosti. U svojoj čuvenoj Filozofiji prava, Hegel je istakao da Minervina sova počinje svoj let predveče. Nekada ponavljana ad nauseam, danas ova metafora kao da gubi negdašnju boju, ali ne zato što saznajni relativizam kasne moderne lišava čoveka mogućnosti kritičke distance – arhimedovske tačke iz koje bi moglo da sagleda sopstveno delanje, a posledično i karakter sveta koji za samog sebe stvara; zapravo, radi se o tome da zlokobno noćno nebo, nekad skriveno iza krošnji moćnih borova, već uveliko natkriljuje obrise zalutalih ljudskih figura, dok bespomoćna Minerva – nomad po prinudi – uzalud preseca obzorje u potrazi za domom kojeg više nema. Stoga, da li ćemo poslušati Mortonov savet, i iznova razvijati ekološku svest sredstvima estetike i igre, ili nekim drugim putem je manje važno – dokle god razumno prihvatamo neadekvatnost zaključaka sopstvenog razuma, i to u najkraćem mogućem roku.